Glas studenata istorije

Аурелије Августин је рођен 13. новембра 354. године у Тагасти, у северноафричкој провинцији Нумидији, од оца Патриција и мајке Монике. Основно образовање је стекао у родној Тагасти, а знања из реторике, граматике и књижевности у оближњој Мадаури, а потом у Картагини. Након завршетка студија посветио се учитељском позиву, најпре у родној Тагасти па потом у Картагини. Вучен жељом одлази у Рим где уз помоћ градског перфекта Симаха добија посао учитеља реторике у Милану.
У младости се уплео у дуалистички манихеизам. Иако одушевљен његовим учењем није налазио одговоре на многе сумње које су у њему расле, а на које ни највећи манихејски учењаци нису могли дати одговор. Августин је напустио манихејство, али раскидање с његовим учењем није ишло лако и коначно се завршило око 384. године.
По доласку у Милано сусрео се са неоплатонским учењем које ће касније наћи значајо место у његовом делу. Неоплатонски списи довели су га до увида да је Бог духовни принцип, а друга битна ствар коју је схватио јесте да зло није биће, оно постоји само као мањак бића, а не као његова негација.
Постепено је прелазио у хришћанство, поготово инспирисан проповедима св. Амброзија, тадашњег епископа Милана. Он је тумачио Хексамерон, тако да је разликовао антропоморфизме од садржаја што се Августину изузетно свидело. На самом врхунцу својих мука једном приликом је заплакао у врту када је чуо детињи глас: „Tolle lege! Tolle lege!”(''Узми читај''). Године 386. напушта учитељску службу и повлачи се на сеоско имање у близини Милана где је са својим ученицима провео годину дана. У пролеће 387. на Велику суботу, Августин је примио крштење,а обредом је руководио св. Амброзије. У својим “Confessiones” каже: '' Примио сам крштење и побеже од мене немир мог пређешњег живота''. Након тога доноси одлуку да се врати у домовину, али у Милану долази до нереда који су се проширили и на Рим. У тим данима, у Остији,умире му мајка Моника. Он се ускоро враћа у Африку где на очевом имању оформљује кружок сличан оном који је имао у Милану док се припремаоза крштење. Ускоро је био рукоположен за свештеника,могло би се рећи, мимо своје воље јер тадашњи хипонскки епископ Валерије није знао латински па је Августин добио задужење да место њега држи проповеди. Године 395. Валерије је умро, а Августин је изабран за епископа Хипона. Током својих епископских дана имао је да се суочи са донатистима и још опаснијим пелагијанцима. Августин се најљуће борио против пелагијанске јереси, али није доживео осуду Пелагијевог учења на Трећем васељенском сабору у Ефесу 431, јер је умро 28. августа 430. године приликом вандалске опсаде Хипона.
Августин је један од најплоднијих и најсвестранијих црквених писаца и његов опус стварања је заиста импозантан. Његова дела се могу поделити на:
Аутобиографска- “Retractationes”(Преиспитивања), “Confessiones”(Исповести).
Филозофска- “Contra Academicos”, “De vita beata”(О блаженом животу), “De ordine”(О реду), “Solliloquia”(Монолог),”De imortalitate animae”(О бесмртности душе), “De musica”(О музици), “De quantitate animae”(О величини душе), “De libero arbitrio”(О слободној вољи), “De magistro”(О учитељу).
Апологетска- “De vera religione”(Права религија), “De utilitate credenda”(О корисности веровања),”De divinitate daemonum”(О божанству демона),”De civitate Dei”(О држави Божјој).
Догматска- “De fide et symbolo”(О вери и симболу), “De diversis quaestionibus octoginta tribus”(Књига посвећена излагању 83 питања), “De Trinitate”(О Тројству), “De fide et operibus”(О вери и делима),”De fide, spe et caritate”(О вери, нади и љубави).
Такође, написао је многа полемичка дела против манихејаца, донатсиста, пелагијанаца и аријанаца. Уз то сачувано је око 200 Августинових писама, написаних између 386. и 425, као и многобројни говори. 
Још од времена његовог преобраћења, Августина је вукла жеља да што више уопзна Бога и душу. За разлику од Аристотела по коме је душа један од битних чинилаца човековог тела или Платона по коме су душа и тело две потпуно одвојене супстанце које бивствују саме за себе, Августин верује да између тела и душе постоји дубоко јединство. Долази до закључка да је душа субјекат у коме се неодвојиво налази ум, а душа може бити то што јесте само ако је жива и ум у њој не може бити без живота јер је бесмртан,па је самим тим и душа бесмртна. Наглашава да се пут према Богу не треба схватити у просторно-временском смислу већ као јединствен унутрашњи процес од којег човек треба да пође да би успео да уђе у властиту душу како би у њој пронашао Бога. Пред Августином је онда искрсло једно нимало лако питање:''Да ли је Бог створио свет ни из чега или из властите бити?''. Проблем у другој ставци је очигледан јер да је тако, то би значило да је један део Бога постао променљив и коначан, а Бог је вечан, савршен и непроменљив. Стога, Августин закључује да је Бог створио свет ex nihilo и то својом вољом и из љубави. Створена материја је наставила да се развија под будним оком Творца. Један део ње Бог је одмах установио у његовом коначном облику, а други део је остао променљив. Врхунац тог стварања је човек коме је подарена нематеријална и бесмртна душа. Разлог тог чина објашњен је тиме да Бог као савршенство није желео да почива у ништавилу. Установљењем овога наметнуло се још једно питање:''Шта је Бог радио пре него што је створио свет?''. Августинов одговор на то је крајње једноставан- ништа. Бог је вечан и непроменљив и за њега не постоје одреднице ''пре'' и ''после''. Пре чина стварања време није постојало, а Бог је створивши свет створио и време. Постоје три фазе времена- прошло које више не постоји, будуће које још није постало и садашњост која постоји, али је неће увек бити. Бог живи у вечности док човек живи у времену.
Августин је питање вере, а самим тими питање спаса пренео на појам воље која је по њему дата од Бога. Битно је разликовао појмове ''слобода'' и ''слободна воља''. Бог као савршен једини поседује слободу, а човеку је дата слободна воља којом он самостално руководи. Августин ту заступа волунтаристичко гледиште- воља је суштина човека и стоји изнад његовог интелекта. Све што човек ради произилази из његове воље. На човеку је да бира између разноразних могућности примене исте па је самим тим врло често злоупотребљава.
Схватање историје које Августин приказује у свом делу ''О држави Божјој'' имало је пресудан утицај на филозофију историје и политичку поделу државне власти у средњем веку. Ово дело је настало између 413. и 426. Године и састоји се од 22 књиге. Као почетак историје Августин узима пад Адама и Еве, а као њен крај долазак Христов и Страшни суд. Целокупну историју је поделио на шест раздобља и то следећим редоследом:од Адама до потопа, од потопа до Аврама, од Аврама до Давида, од Давида до вавилонског ропства, од вавилонског ропства до рођења Христовог и садашњица која чека свој завршетак. Разликује заједницу изабраних, односно, оне који живе по хришћанском учењу, и заједницу проклетих тј. Оне који су упућени само на земаљске, материјалне ствари. У пренесеном значењу то су две државе, од којих су припадници једне предодређени за спас, а други, пак, за казну. Коначним одвајањем и тријумфом небеске државе биће постигнут и циљ историје.

Тијана Рупчић