Glas studenata istorije

Проблеми српске историографије

Генерална — Аутор istoricar @ 04:14
 
   
- Сукоб Руварца и Срећковића -  


На пољу историјске науке, у Србији је крај XIX века остао упамћен по сукобу критичке и романтичарске историографске школе. С једне стране ту су били Иларион Руварац и Љубомир Ковачевић ,двојица виспрених и истинољубивих људи, и с друге стране Пантелија С. Срећковић и његовој историографској мисли сродни људи, Милош С. Милојевић и Сима Лукин Лазић. Но, сукоб је текао претежно између Илариона Руварца и Пантелије Срећковића.
Иларион Руварац се,као и Љубомир Ковачевић, није спремао за посао историчара, те је због тога П.Срећковић његовим радовима порицао научност,поносно истичући своје студије на историјско-филолошком факултету у Кијеву.
Иларион Руварац (1.септембар 1832,Сремска Митровица - 8.август 1905,манастир Гргетег) архимандрит манастира Гргетега свршио је правне студије у Бечу,успут се бавећи историјом,да би по повратку у Карловце завршио богословију. Његов опонент Пантелија Славков Срећковић (3.новембар 1834,Крчмари код Крагујевца-8.јули 1903,Београд) је по повратку из Русије заузео место професора опште историје на београдском Лицеју. Од 1872. године преузео је катедру српске историје коју је држао све до свог пензионисања 1893. када је коначно,барем за студенте Велике Школе,отишла с њим у прошлост и његова историографска мисао.Осим тога, био је посланик у Народној скупштини Србије преко двадесет година.
 Без обзира на њихово школовање, И.Руварац је од почетка сукоба био у предности над П.Срећковићем, због тога што је у проучавање српске историје ушао без камена који је П.Срећковић целог живота вукао о врату,а то је био камен народног предања.
Г. архимандрит није одрицао епској поезији књижевну вредност,али је од почетка знао да приче које је то народно предање преносило не могу заменити методолошки и критички приступ историјским изворима. Иларион Руварац је као Божји човек љубио истину, а знао је и како до ње да дође када је у питању био историографски рад. Пантелија Срећковић је, као и Руварац, без сумње био велики патриота и трудбеник на пољу националног буђења српског народа у подјармљеним крајевима. Али радећи и трудећи се на том пољу П.Срећковић је био спреман да као оруђе узме националну историју,тај моћни будилник свести једнога народа и жртвује је као јагње које је пошло на заклање.
Пресудна година за сукоб, који се одиграо на пољу српске средњовековне историје,била је 1879. када је у Годишњици Николе Чупића објављена Руварчева расправа: « Хронолошка питања о времену битке на Марици,смрти краља Вукашина и смрти цара Уроша «. На ту тему Љ.Ковачевић је исте године објавио: « Неколико хронолошких исправака у српској историји ». У својим расправама оба су аутора доказивала да краљ Вукашин није могао убити цара Уроша (како нам је казивало народно предање и како је П.Срећковић предавао својим студентима на Великој Школи), јер је 26.септембра 1371.године погинуо у сукобу са Турцима на Марици,док се цар Урош упокојио 4.децембра 1371.године.
 Љубомир Ковачевић се на ову тему три пута враћао: « И по трећи пут краљ Вукашин није убио цара Уроша ».Осим тога П.Срећковић се трудио да покаже и докаже место смрти цара Уроша. Тврдио је да је цар Урош убијен код горе Шареник близу Скопља. Руварац је у својој критици ове Пантине тврдње « Г.Панта Срећковић и Шареник у скопској нахији » између осталог критиковао Срећковићев « методолошки » приступ проблему. Тако Руварац вели: « ... он једини жели, и он једини упео се из петиних жила да докаже да је Вукашин убио Уроша и да га је баш убио у Шаренику, па био тај Шареник гора(планина), река,поток,село,град, то је споредна ствар, а главно је да се зове Шареник и да је у « скопској нахији « или у скопском округу. А кад га запиташ : На чему осниваш ти господине, брате и учитељу Панто тај твој догмат? Он ће ти одговорити : Па ето тако вели Дифрен. А на даље питање : А откуд то зна Дифрен који је живео у XVII веку, а цар Урош родио се, мучио се и преставио с краљем Вукашином у XIV веку? Одговориће ти г.Панта: Па ето читај Дифрена па ће ти он казати од куда то зна « .
Дакле уместо да користи изворе о овом проблему, Пантелија Срећковић,професор на Великој Школи у Београду обраћа се синтези француског историчара из XVII века. Дакле литература је по њему битнија од извора.
 Полемика је престала када је К.Јиречек ,на основу докумената дубровачког архива, показао да је цар Урош надживео краља Вукашина. Наиме,још 15.октобра и 3.новембра подигао је монах Роман,с нарочитом пуномоћи српског цара ( cum expresso consensut et voluntate imperatoris Rassie ), у две рате стонски данак ѕа Арханђелов манастир у Јерусалиму. 
 Народно предање нам је неистинито пренело,а П.Срећковић свесрдно примио, вест о царској титули кнеза Лазара и издајству Вука Бранковића. Иларион Руварац је написао и 1888.године и објавио своју критичку биографију кнеза Лазара « О кнезу Лазару ». Међутим Срби су вековима веровали да је краљ Вукашин убио, или дао убити цара Уроша, да је великомученик Лазар био цар,а не кнез и да је Вук на Косову завео војску за Голеш планину и у те се светиње сада није смело дирати. Били су , по мишљењу П.Срећковића у питању национални интереси. 
Проблем је П.Срећковића што у научном делању предност даје народном предању над критиком извора . Традицију коју нам преноси епска поезија и непоуздани извори (нпр. Барски родослов) он (не)намерно узима здраво за готово,користећи је као оружје националне пропаганде. Ако га и има, оправдање се мора тражити у времену у коме је П.Срећковић живео и делао. Било је то бурно доба,доба Невесињске пушке,српско-турских ратова,трвења у Македонији. Дакле време када се прижељкивало уједињење подјармљених српских области са својом матицом. Године 1884. издало је Српско учено друштво, на своју велику срамоту, први том Срећковићеве Историје Српског Народа,са поднасловом « Жупанијско време 600-1159 ». Иларион Руварац је ово дело ускоро и прочитао и подвргао га критици у свом приказу под називом « Претходни приказ ».На почетку приказа,И.Руварац каже да уопште не би била штета да ова историја П.Срећковића није угледала света. Руварац се концентрисао на неколико кардиналних грешака у Срећковићевој синтези. Доказао је да је Срећковић кривотворио неке године,па је тако 1156. одједном постала 1056.  
У својој Историји Срећковић тврди да је св.Сава говорио да су ондашњи Срби били сметени. Оваква невероватна тврдња је наравно запала за око И.Руварцу,па је овај наш неуморни трудбеник пронашао извор из кога је Срећковић извукао ту тврдњу,или боље рећи извор који је Срећковић потпуно изобличио, мислећи да ником неће падати на памет да тражи одакле је он то извукао. Руварац је открио да је Срећковић ову « тврдњу » нашао код Доментијана. Међутим Савин ученик Доментијан вели наравно нешто сасвим супротно: « После овога опет изабра од својих ученика богоразумне мужеве и постави их као протопопе; и ове опет посла у све крајеве отачаства свога да попуњују недостатке; јер људи који се беху женили по другом закону, и не беху венчани , беху сметени као овце без пастира ».  
Осим многих сличних измишљотина, П.Срећковић придаје прворазредни значај непоузданим изворима,узимајући њихове тврдње здраво за готово.Показао је И.Руварац да Срећковић не зна латински језик ,поредећи га у свом критичком заносу са просечним гимназијалцем. Непознавање латинског језика ипак није сметало П.Срећковићу када је своју књигу обогатио наводима из Monumenta Germaniae Historica и Rerum Italicarum Scriptores. 
Такође, Срећковић је жртва смешних етимологија у којима су узор касније нашли његови духовни потомци,новоромантичари. Раскринкао је г. архимандрит и начин на који је Срећковић саставио своју синтезу. Он није као прави историчар у првом реду користио изворе за писање своје синтезе,него је користио литературу (као у случају Шареника) и то књиге неких другоразредних руских историчара. 
На овај приказ П.Срећковић је одговорио писмом, не И.Руварцу, већ уреднику листа « Наше Доба » (листа у коме је Руварчев приказ изашао) г.Павловићу. У Post Scriptum-у писма, Срећковић вели: « скоро ће ући у штампу друга књига « Ист. Срп. Народа», у којој су описана « веселија времена», па се надам да ће и критичар бити веселији, те ће у његовој критици бити више објективности, а мање грдње « шумадинства». Несам ја крив, што ми родитељи несу побегли у Аустрију, да се родим у подкрилију Фрушке Горе, близу св.моштију цара Уроша,ког је убио Вукашин ». Тако П.Срећковић овим јефтиним правдањем покушава оправдати своје дело барем пред « шумадинском » читалачком публиком. На тај је његово одговор И.Руварац написао чланак « Прелаз с приказа на критику» у коме је П.Срећковића критиковао тако,да овај није ни помишљао да се брани, ваљда свестан безизлазности своје ситуације, или пак уверен у Руварчеву реторску надмоћ. За свој чланак « Прелаз с приказа на критику» Руварац вели: «... о тој и таквој Пантиној Српској историји, неда ми се да пишем озбиљно,већ онако, како је и сама та историја написана, то јест чудновато,смешно и сметено ».
Ова критика је веома развучена,са великом дозом критичности,али у исто време проткана Руварчевим истанчаним смислом за хумор,који је често био на граници неукуса. И сам је Руварац своју писанију окарактерисао као често неотесну. Када је изашла друга књига Историје П.Срећковића,1888.године, написао је И Руварац о њој само ово: « Огромна књига ! Није шала –мање тридесет и неколико страна има хиљаду страна књига та, па ипак како је ниска цена одређена књизи тој. Сад баш излази XXVII књига Чупићеве Задужбине : « Поменик знаменитијих људи у српскога народа новијега доба », и до јако су изашле четири свеске и цена је свакој свесци 2 динара, а у све четири свеске има само 624 стране, и артија није финија и формат није већи од артије и формата огромне књиге ове,којој је цена само три динара. Писац Поменика држи се на цени,а издавачи књиге, о којој је овде реч, као да су слутили да ће многоме између читалаца ако многи прочитају, јер многи ће покушавати,али ће мало њих ту књигу прочитати од корице до корице- жао бити за она три динара, те ће многи рећи : жали Бог толике артије! Душа ваља и признати се мора,да није све лоше, што се пише и каже у огромној књизи тој: и у њој тамо амо и што је добро. Но нажалост је то да је тога мало, а што не ваља и што је лоше, тога има опет сувише; и још је жалост то , да је оно мало добра, што га има у књизи тој,туђе па усвојено,или управо украдено, јер није казано откуд је узето,а оно што није то, што је своје и самосвојно, то не ваља тако и у тој мери не ваља, да се не може ни критиковати, и сваки би онај луд био који би у претрес и на оцену узео такву вашарску работу каква је књига та.
Па и пак ће и та књига наћи хвалилаца у нас, који ће књигу ту препоручивати и хвалити, а још више похваљивати и храбрити писца илити творца књиге те огромне. Ја нећу, јер не могу, ни једно, ни друго, и да је на моју, књига би та дошла у « Index librorum prohibitorum ».  
Године 1893.П.Срећковић је пензионисан са места професора Велике Школе, а његово место заузима, научном и критичком проучавању историје подобнији, Љубомир Ковачевић. Тако је дакле завршен тај сукоб,који је утврдио темеље српске критичке историографије и указао на њен даљи развој. 

 Милин Слободан












Мартин Лутер- заробљеник ријечи Божије

Генерална — Аутор istoricar @ 04:09



Протестантска реформација је имала своје коријене у великим економским, културним и вјерским превирањима у периоду касног средњег вијека. Строго хијерархизовани свијет средњег вијека доведен је у питање. Неоспорна економска и црквена хијерерхија која је представљала оквир живота и дјеловања средњовијековног човјека, одражавајући чак само устројство космоса, у касном средњем вијеку слаби. Све више се истиче економска предузимљивост појединца и конкурентски однос према другима. Нова снага човјека као субјекта одражава се и у свим областиима духа: умјетности, философији и теологији. Ренесанса развија космополитски дух и рађа се нова хуманистичка ученост. Природа је постала простор обновљеног практичног и теоријског проучавања и овладавања а људски живот више није схватан само као припрема за живот у Царству Небеском већ му се самом по себи давао већи значај. Међутим, развијала се и класна диференцијација јер су трговачке компаније угрожавале ситне предузетнике усљед развоја националне и интернационалне трговине у XIV и XV вијеку. Градска средња класа, градска сиротиња и сељаштво су били угрожени и препуштени сами себи. Лутеранство и калвинизам представљају специфичан систематски и рационалан одговор управо ових слојева на промјене које су настале. Учени хуманисти су, на другој страни, трагали за новом религиозношћу која би била ослобођена народног сујевјерја али и појединих непотребних црквених учења. Широм Европе су се јавили покрети који су настојали да прочисте хришћанску догму и учине човјеку пут ка Христу лакшим. Заједничко за све ове покрете био је својеврсни евангелизам тј. инсистирање на самом тексту и изворној, елементарној поруци Јеванђеља. Дошло је и до извјесног отклона у односу на схоластику. У том смислу је карактеристична мисао хуманисте Еразма: „Човјек би прије нашао излаз из лавиринта него из интелектуалних збрка тих номиналиста, томиста, албертиста, окамиста, скотиста“. Истовремено, корумпираност клира, симонија и морална распуштеност унутар цркве створили су утисак да она није достојна своје свете службе. Личности попут Александа VI Борџије, Јулија II и Лава X су својим животом и поступцима још више компромитовале и онако компромитовану папску столицу. Лутер је први пут посјетио Рим 1510. да би много касније присјетивши се тога записао: „Не бих пропустио да видим Рим ни да ми дају сто хиљада флорина јер бих иначе можда прекоријевао себе да сам био неправедан према папи“. 
 И унутар саме цркве већ много раније се јавио интерес за реформом. То показују концили у Констанци (1414-1418) и у Базелу (1431-1439). Посљедњи покушај реформе који је показао недостатак унутрашње снаге и животности цркве био је Пети латерански сабор (1512-1517). То је најавило скоре револуционарне кораке који ће донијети видне резултате. Из свега овога се види да разлози за реформацију нису били чисто религијски и да је до ње довело само историјски кретање и унутрашња нужност. Важно је нагласити и да сами реформатори нису жељели разбијање хришћанског јединства него да су, вођени примјерима из црквеног предања и идеализованом сликом раног хришћанстава, жељели промјене унутар цркве. 

Лутеров живот и учење

 Мартин Лутер се родио 10. новембра 1483. године у Ајслебену у Саксонији од оца Ханса и мајке Маргарете. Потицао је из сиромашне рударске породице. Строг одгој у кући и у школи утицао је на стварање слике о Богу као стргог и срдитог Судије код младог Мартина који је све необично интензивно проживљавао. Као четрнаестогодишњак, након периода почетног образовања у Мансфелду, Мартин је кренуо у школу при катедрали у Магдебургу коју су држала Браћа заједничког живота. Након годину дана одлази у Ајзенах гдје је предавао истакнути лингвиста и пјесник Требор. Ајзенах ће временом постати Мартинов „вољени град“. 1501. Мартин одлази на Универзитет у Ерфурт гдје су студије слободних вјештина носиле обиљежје via moderna што значи да су биле под утицајем Окамовог номинализма. Поставши професор философије 1505. спрема се за студије права по очевој жељи које и уписује исте године. Међутим, 2. јуна 1505. код Штотернхајма, у близини Ерфурта, захватило га је велико невријеме. Поред њега на путу ударио је гром. Мартин је узвикнуо „Помози света Ано, постајем монах“. Упркос снажном очевом противљењу и чуђењу пријатеља 17. јуна 1505. Лутер је испунио свој брзоплето дат завјет светој Ани ступањем у ред августинаца у Ерфурту. Након годину дана искушеништва положио је монашке завјете а 3. априла 1507. рукоположен је за свештеника. Служећи прве мисе Лутер је осјећао страх и терет од Божијег величанства а при томе су на њега нарочито остављали утисак они литургијски текстови који су наглашавали да иницијатива за спасење човјека не припада самом човјеку већ једино Богу. У јесен 1508. Јохан фон Штаупиц, генерални викар њемачких августинаца шаље Лутера на Универзитет у Витенбергу гдје овај тумачи Аристотела. По повратку у Ерфурт тумачи збирку патристичких текстова Петра Ломбарђанина- основни уџбеник догматске теологије у средњем вијеку. 1512. Лутер постаје приор августинског манастира у Витенбергу и бива промовисан за доктора теологије чиме отпочиње професорску наставу на витенбершком Универзитету. 
 Биљешке уз текстове Петра Ломбарђанина и оне уз Августинове списе које је много читао у манастиру су први Лутерови теолошки закључци који су нам познати. Прве професорске године су усмјериле његову пажњу према темама које су чиниле садржај његове индивидуалне вјерске кризе у коју је запао у манастиру. У манастиру је доспијевао до крајњих граница очајања бивајући сигуран у своје гријехове а несигуран у своје спасење. Ово духовно мучење покушао је да ублажи читајући мистике који су га учили пасивности и квијетизму. То су били Дионисије Ареопагит, свети Бернар и Таулер. Од 1509. до 1511. проучавао је блаженог Августина. Читао је Confessiones (,,Исповјести“), De civitate Dei (,,О Божијој држави“), De vera religione (,,Истинска религија“), Doctrina christiana (,,Хришћанско учење“). Код хипонског епископа је пронашао метод тумачења Светог писма али и неке формулације које ће постати круцијалне у његовом теолошком промишљању као што су: ново рођење вјером, непостојаност природе, свемоћно дјеловање благодати, покајање. Иако је понекад читао Вергилија, Хорација или Хомера ипак античку књижевност и философију није сматрао припремом за Јеванђеље попут хуманста. „Више има мудрости у било ком стиху Псалама него у свим метафизикама Аристотела“, писао је. Претјерана субјективност при тумачењу Библије одвела га је чак дотле да је Откривење Јованово и Јаковљеву посланицу почео сматрати неканонским књигама. На његову егзегезу Библије нарочито су утицали Никола из Лире, Еразмо, Ројхлин, Лоренцо Вала и Пико де ла Мирандола. 
 По свједочењу његовог аутобиографског дјела Rückblick (,,Поглед уназад“) и Разговора за столом, дјела које је саставио његов пријатељ Аурифабер, кључни моменат за стварање новог учења о спасењу био је Лутеров мистични доживљај на торњу витенбершког манастира док је био замишљен над ријечима апостола Павла “правда Божија“ из Посланице Римљанима. Ове ријечи су традиционално тумачене као активна правда Суда и осуде (iustitia activa) али је Лутер овај израз почео да схвата као пасивну правду (iustitia passiva) по којој Бог прихвата грешника чинећи га праведним. Он грешност људске природе није схватао у смислу учесталости појединачног гријеха (peccatum actuale) већ у смислу постојања коријенитог гријеха (peccatum radicale) тј. људску природу је сматарао непоправљиво злом (Августинов утицај). Ријечи пророка Авакума: „Гле, ко се поноси његова душа није права у њему а праведник ће од вјере своје жив бити“ (Авакум 2,4) поновњене од апостола Павла у Посланици Римљанима биле су по Лутеру срж библијске поруке. Човјек који је у исто вријеме и праведник и грешник (simul pеccator et iustus) постаје оправдан вјером (iustus ex fide). Вјерник је тако, по Лутеру, излијечен у нади (in spe) а у стварности (in re) је грешник. 

Проблем индулгенција и сукоб са Римом

Продавање индулгенција (опроштајница гријехова) било је присутно у западној цркви вијековима. Теорија о опроштајницама почивала је на схватању да црква посједује безгранично благо (thesaurus ecclesiae) које потиче од заслуга Христа, Дјеве Марије и светих и да се оно може користити као компензација за гријехове живих хришћана као и за гријехове преминулих хришћана који се налазе у Чистилишту (Рurgatorium). По једнима, индулгенције су ослобађале кривице само у случају свјетовних грешака (pena) а по другима оне су ослобађале и од гријеха (culpa). У међувремену су папе наглашавале да индулегенције ослобађају a culpa et pena. Прост народ је индулгенцијама придавао значење потпуног опроста. Продаја индулгенција је била ефикасан начин прикупљања новца. Тако је на примјер папа Јулије II 1507. године издао индулгенцију ради прикупљања новца за обнову цркве светог Петра у Риму.
Оно што је навело Лутера да прикуца деведесет пет Теза на врата цркве замка у Витенбергу 31. октобра 1517, на дан Свих светих била је кампања продаје индулгенција у бискупији Магдебург и у земљама изборног кнеза Јоахима од Бранденбурга од стране доминиканца, подкомесара за продају индулгенција, Ханса Диза Тецла. У Тезама Лутер не умањује значај цркве као ни улогу папе али оштро критикује учење о индулгенцијама. Убрзо су му се супротставили Тецл и теолог Јохан Мајер Ек. Нашавши се пред опасношћу римског суда Лутер пише Resolutiones disputationum de indulgеntiarum virtute које уз једно писмо доспиjевају до папе Лава X . Лутер је задобијао мноштво присталица. Међу њима су били Карлштат, Меланхтон и мноштво симпатизера из Хајделберга. Било је и оних који су у њему видjели протагoнисту њемачких националних интереса уперених против хегемоније папског Рима. 1518. Лутер је позван из Рима преко бискупа Кајетана и Фридриха Мудрог. Лутер је тада развио учење о погрјешивости сабора и папе као и учење о ексклузивној непогрјешивости Светог писма. Прилика да се многе ствари разријеше био је лајпцишки диспут који је Лутер водио против Јохана Ека. „До сада сам се само шалио, сада ћемо прећи на озбиљне ствари, против понтифекса и римске надмености“, писао је. Убрзо се упознаје и са Хусовим дјелима тако да 1520. пријатељу Спалатину пише: „сви смо хусити а да нисмо ни знали. Свети Павле и свети Августин су и сами савршени хусити“.
Була Exurge Domine о изопштењу Лутера објављена је 15. јуна 1520. године.10. децембра 1520. Лутер је спалио један примјерак папске буле заједно са још неким списима и наставио је да саставља полемичке трактате. У дјелу Римско папство развија идеју о цркви као невидљивој духовној заједници у једној вјери и о религији као превасходно индивидуалном, унутрашњем искуству. У дјелу Позив хришћанском племству њемачког народа наглашава да сви прерогативи које је црква присвојила кад су у питању ствари вјере треба да буду власништво свих хришћана без разлике на лаике и свештенике. Истиче се и начело индивидуалног приступа Светом писму без црквеног посредовања. У врло важном спису Вавилонско ропство Цркве Лутер износи учење о светим тајнама. Улога свештеника је по њему споредна јер је он само Божије средство, крштење је материјализација уласка у савез благодати. Наглашавао је да латинска миса мора бити поједностављена и преведена на народне језике. Литургију је Лутер доживљавао искључиво као спомен Христове голготске жртве учињене једном за искупљење свијета. Иако је Лутер задржао само три свете тајне: крштење, причешће и исповијест он их је у многоме модификовао. Изузетно је значајна полемика између Лутера и Еразма када је у питању поимање људске воље. Лутер је заступао детерминистичко схватање а апостола Павла је називао „противником слободне воље“. Са друге стране Еразмо је, у хуманистичком духу, заступао оптимистичко становиште када је у питаљу људска воља и вјеровао је у човјека као дјелатног субјекта. 
Јануара 1521. млади цар Карло V отворио је сабор у Вормсу на који је и Лутер био позван након што му је уручено гарантно писмо. Иако гарантно писмо није спасило Јана Хуса, Лутер је ушао у Вормс 16. априла 1521. Другог дана сабора изјавио је да се не одриче ни једног од својих учења. „Моја савјест је заробљеница ријечи Божије“, рекао је. Након сабора, пошто је стављен ван закона, под покровитељством кнеза- изборника Фридриха од Саксоније исценирана је отмица Мартина Лутера на путу из Вормса. Лутер се склонио на сигурно мјесто, у замак у Вартбург гдје је живио под псеудонимом као властелин Георг. За нешто више од годину дана проведених у Вартбургу превео је Нови завјет који је ревидирао његов колега и пријатељ Меланхтон. Писао је памфлет о томе како исповијест није обавезна. Под насловом Postile писао је проповједи о Посланицама и Јеванђељима. У том дјелу је доказивао да су монашки завјети бесмислени с обзиром да човјек ничим не може заслужити спасење. Сељачки рат који је избио 1524. и трајао годину дана имао је значајан утицај на Лутера и његов покрет. У то вријеме настао је и његов проблематични спис Против убилачких и пљачкашких хорди сељака. Овакав крут полемички тон није увијек доносио симпатије Лутеру.
Послије 1524. Лутер је само силом могао бити поражен. На скупштини у Шпајеру 1529. мањи број кнежева склоних реформацији уложио је Протест због поступака њемачког цара и католичких кнежева. Израз протестант води поријекло од овог Протеста. 1531. протестантски кнежеви и градови повезали су се у политички савез, Шмалкалдску лигу. Није увијек било јасно да ли Лига брани протестанте од католика или права кнежева од самовоље цара. 
Сам Лутер није умро као августински монах. За вријеме сељачких ратова оженио се бившом часном сестром, Катерином фон Бора и живио са њом у напуштеном августинском манастиру. Умро је послије дуге болести 1546. године.

Основе лутеранства

Реформисана теологија учинила је да су се људи почели образовати и проучавати Библију. Свештеници су постали учитељи и проповједници, миса је поједностављена и учињена разумљивом а „новија учења“ којих нема у Библији су напуштена . Основна учења лутеранства Меланхтон је изложио у Исповједању вјере које је поднио Аугзбушкој скупштини 1530. године. Аугзбуршко Исповједање је било пропраћено Апологијом. Као тијела карактеристична за црквену управу у лутеранству образују се конзисторијуми. Сваки конзисторијум се састојао од теолога и правника а образовао га је владар. Уопште, много већа власт у црквеним питањима била је додијељена свјетовним владарима. Лутер је нека епископска права приписивао кнезу- изборнику. Али то је била искључиво правна и административна улога без могућности надзора над доктрином цркве. Власт кнежева над имовином свештеничког сталежа била је добар корак ка регулисању система власти у држави. 1529. Лутер је написао Велики и Мали катихизис, један за свештеиике а други за лаике и дјецу. Писао је и црквене пјесме које су заједно са њемачким преводом Библије, завршеним 1534, ушле у лутеранску црквену и породичну побожност. 
Лутеров покрет ће се убрзо након овога проширити на Француску, Шпанију, Чешку, Италију, Мађарску, Енглеску, Шкотску и Скандинавију. Лутеров карактер, лична религијска драма и одлучно служење истини оставили су трајни печат на реформисаној, лутеранској, заједници и побожности. Покрет је убрзо почео да се грана и да поприма најразличитије облике и особености. Лајбницова мисао: „Господе, нама се допада да припадамо црквама које се мијењају“, можда најбоље свједочи о природи духовног струјања садржаног у протестантизму. 


  Никола Ожеговић


Историја-оруђе или оружје

Из пера историчара- погледи — Аутор istoricar @ 04:06
O istoriji juče, danas, sutra...

Pored učenja i burnog studentskog života mislim da se svaki student istorije ili već svršeni istoričar zapitao: koja je svrha istorije? Zašto učimo to što učimo i čemu nam to znanje koristi? I na kraju, koja je uloga istorije? Meni samom je bilo krajnje interesantno da vidim zašto ljudi vole našu nauku i zašto ih ona neodoljivo privlači u raznim svojim aspektima. Da krenemo od prvog pitanja, svrhe istorije. Još od davnih vremena ljudi su čuvali svoje tradicije i služili se njima u dokazivanju svoga identiteta. Dakle, po tome bi se moglo reći da nauka o prošlosti daje određen legitimitet i potvrdu zrelosti nekog društva, naroda ili porodice, prednost nad ostalim, mlađim grupama. Ali koliko je zaista ta vrsta potvrde realna? Da li onda treba mlađim društvima uskratiti pravo na postojanje i inkorporirati ih u starije ili ih voditi kao nespretnu decu kroz ispite vremena? Verujem da se to mnogima ne bi svidelo, jer bi se tako uskratilo pravo čoveka na određivanje sopstvenog kursa i gasila bi se energija koje novo sa sobom neumitno vuče. Da li je svrha istorije onda poznavanje starine u cilju poznavanja novog, savremenog doba? Plašim se da su se upravo tu mnogi istoričari ogrešili i pobili sebe i svoje tvrdnje. Jer se često u prohujalim vremenima traže potvrde za sopstvene ideje i postupke, dok se za „protivničke“ traže protiv-argumenti. Da li je istina samo polovina informacija? Ja lično ne verujem u to, a sumnjam i da bi se moje kolege složile sa tim. Jer ako neko prezentuje samo jednu stranu priče ili samo neke informacije, a druge prećuti, o objektivnosti i istinitosti nema ni reči. Toliko je lako da se laže uža naučna, ali i šira čitalačka javnost. Takođe, u dalekoj prošlosti, npr. u XIV se ne mogu tražiti potvrde i obrasci za delovanje u XXI veku, a samo poređenje događaja sa tolikom vremenskom distancom je apsurdno. Na kraju, možemo se spustiti na čoveka kao biće sa određenim porivima i potrebama, pa reći da je istorija nekako slična kao i voajerisanje, jer je uvek zanimljivo pratiti živote drugih ljudi i suditi o njihovim postupcima, te se često kao dobra tema uz kafu mogu upotrebiti smešni detalji iz života raznih velikana iz prošlih doba. Sa druge strane, često se prenebregava uloga Čoveka u samom stvaranju istorijskih tokova, već se često stvari svedu na banalnu uzročno-posledičnu vezu i automatizam događaja bez ikakvog ljudskog uticaja. Isključeni su faktori koji ljude čine ljudskim: hirovi, lakomislenosti, pa i ponekad gluposti samih aktera. 
Tu je i drugo pitanje na koje, plašim se, nije obraćeno dovoljno pažnje. To je ideja progresa u istoriji. Da li je cilj povesti neka utopija, savršena demokratija ili Marksov komunizam, te je sve podređeno tom cilju i mi upravo sada idemo ka njemu? Da li 2009. mora nužno biti bolja od 1909? Mnogi bi odgovorili potvrdno. Meni se ne čini tako. Jer mi upravo sada imamo toliko oružja da uništimo sami sebe, i par puta smi i bili na toj ivici. U ovom momentu u svetu se vodi mnoštvo ratova (Irak, Afganistan, Izrael, Somalija...), mi smo pre samo deset godina bili usred jednog. U svetu, pored ogromnog bogatstva postoji milijardu i po gladnih i ko zna koliko siromašnih. Čini se da ta utopija ipak ne stiže toliko brzo... 
Na kraju, koliko je istoričar proizvod svoga vremena? Često, da bi stao u odbranu nekih interesa, nacionalnih, verskih i dr. istoričar se stavlja u službu, često i nesvesno, raznih pravaca i ideologija. Nije teško namerno ne koristiti određene izvore ili prećutkivati nepovoljne vesti u korišćenim. U osnovi, gradi se makijavelistički princip branjenja svojih ekstremnih ideja, a to nije put nauke, a još manje traganja za istinom. Takođe interes istoričara je da odbrani i pozicije svoje nauke i da ne ustukne pred pseudo-istoričarima (o kojima smo pisali u ovom broju), a plašim se da je malo napora posvećeno tom zadatku. Na kraju, imamo istoričare koji razumeju samo svoju, nerazumejući, a još manje poštujući tuđu istoriju (ma kolikog da je trajanja) i tako polako klize u opasne vode nacionalizma i kao u začaranom krugu, transformišu se u oruđa svojih ideja. Prepreke su brojne i iskušenja su velika, jer je zaista trijumf volje odbraniti istinu i objektivnost. Ali nama je, kao budućim naučnicima, upravo to i dužnost. Ali najčudnije je i to što je u našoj nauci i istina na neki način proizvoljna i može postojati u više svojih varijacija. Mogli bi reći sa sigurnošću da izvori nikada ne lažu, ali su tumačenja njih problematična. Zato i imamo taj fenomen više istina na način više dimenzija, i svaka stoji za sebe. To je ono što čini istoriju velikom. Verovatno se zato Odsek za istoriju nalazi upravo na Filozofskom fakultetu, jer sama istorija je ipak najvećim delom misaona i odvija se u glavi svih nas. 
Na kraju ovog teksta ostaje mi samo da pozovem svoje kolege da uvide veličinu svoga poziva i da ga ne zanemare, kao i da ne zaborave da je traganje za istinom najplemenitiji čovekov deo. Nakon svega, same od sebe mi se nameću reči profesora Nikole Samardžića koji je u predgovoru svoje knjige „Karlo V“ napisao: „Izvan nametljivog ljudskog promišljanja, verovatno je i cela istorija prolazna i neponovljiva, slučajna i lišena jednoga dubljeg smisla.“
 




  Marko R. Milošev  

Аурелије Августин

Генерална — Аутор istoricar @ 04:02

Аурелије Августин је рођен 13. новембра 354. године у Тагасти, у северноафричкој провинцији Нумидији, од оца Патриција и мајке Монике. Основно образовање је стекао у родној Тагасти, а знања из реторике, граматике и књижевности у оближњој Мадаури, а потом у Картагини. Након завршетка студија посветио се учитељском позиву, најпре у родној Тагасти па потом у Картагини. Вучен жељом одлази у Рим где уз помоћ градског перфекта Симаха добија посао учитеља реторике у Милану.
У младости се уплео у дуалистички манихеизам. Иако одушевљен његовим учењем није налазио одговоре на многе сумње које су у њему расле, а на које ни највећи манихејски учењаци нису могли дати одговор. Августин је напустио манихејство, али раскидање с његовим учењем није ишло лако и коначно се завршило око 384. године.
По доласку у Милано сусрео се са неоплатонским учењем које ће касније наћи значајо место у његовом делу. Неоплатонски списи довели су га до увида да је Бог духовни принцип, а друга битна ствар коју је схватио јесте да зло није биће, оно постоји само као мањак бића, а не као његова негација.
Постепено је прелазио у хришћанство, поготово инспирисан проповедима св. Амброзија, тадашњег епископа Милана. Он је тумачио Хексамерон, тако да је разликовао антропоморфизме од садржаја што се Августину изузетно свидело. На самом врхунцу својих мука једном приликом је заплакао у врту када је чуо детињи глас: „Tolle lege! Tolle lege!”(''Узми читај''). Године 386. напушта учитељску службу и повлачи се на сеоско имање у близини Милана где је са својим ученицима провео годину дана. У пролеће 387. на Велику суботу, Августин је примио крштење,а обредом је руководио св. Амброзије. У својим “Confessiones” каже: '' Примио сам крштење и побеже од мене немир мог пређешњег живота''. Након тога доноси одлуку да се врати у домовину, али у Милану долази до нереда који су се проширили и на Рим. У тим данима, у Остији,умире му мајка Моника. Он се ускоро враћа у Африку где на очевом имању оформљује кружок сличан оном који је имао у Милану док се припремаоза крштење. Ускоро је био рукоположен за свештеника,могло би се рећи, мимо своје воље јер тадашњи хипонскки епископ Валерије није знао латински па је Августин добио задужење да место њега држи проповеди. Године 395. Валерије је умро, а Августин је изабран за епископа Хипона. Током својих епископских дана имао је да се суочи са донатистима и још опаснијим пелагијанцима. Августин се најљуће борио против пелагијанске јереси, али није доживео осуду Пелагијевог учења на Трећем васељенском сабору у Ефесу 431, јер је умро 28. августа 430. године приликом вандалске опсаде Хипона.
Августин је један од најплоднијих и најсвестранијих црквених писаца и његов опус стварања је заиста импозантан. Његова дела се могу поделити на:
Аутобиографска- “Retractationes”(Преиспитивања), “Confessiones”(Исповести).
Филозофска- “Contra Academicos”, “De vita beata”(О блаженом животу), “De ordine”(О реду), “Solliloquia”(Монолог),”De imortalitate animae”(О бесмртности душе), “De musica”(О музици), “De quantitate animae”(О величини душе), “De libero arbitrio”(О слободној вољи), “De magistro”(О учитељу).
Апологетска- “De vera religione”(Права религија), “De utilitate credenda”(О корисности веровања),”De divinitate daemonum”(О божанству демона),”De civitate Dei”(О држави Божјој).
Догматска- “De fide et symbolo”(О вери и симболу), “De diversis quaestionibus octoginta tribus”(Књига посвећена излагању 83 питања), “De Trinitate”(О Тројству), “De fide et operibus”(О вери и делима),”De fide, spe et caritate”(О вери, нади и љубави).
Такође, написао је многа полемичка дела против манихејаца, донатсиста, пелагијанаца и аријанаца. Уз то сачувано је око 200 Августинових писама, написаних између 386. и 425, као и многобројни говори. 
Још од времена његовог преобраћења, Августина је вукла жеља да што више уопзна Бога и душу. За разлику од Аристотела по коме је душа један од битних чинилаца човековог тела или Платона по коме су душа и тело две потпуно одвојене супстанце које бивствују саме за себе, Августин верује да између тела и душе постоји дубоко јединство. Долази до закључка да је душа субјекат у коме се неодвојиво налази ум, а душа може бити то што јесте само ако је жива и ум у њој не може бити без живота јер је бесмртан,па је самим тим и душа бесмртна. Наглашава да се пут према Богу не треба схватити у просторно-временском смислу већ као јединствен унутрашњи процес од којег човек треба да пође да би успео да уђе у властиту душу како би у њој пронашао Бога. Пред Августином је онда искрсло једно нимало лако питање:''Да ли је Бог створио свет ни из чега или из властите бити?''. Проблем у другој ставци је очигледан јер да је тако, то би значило да је један део Бога постао променљив и коначан, а Бог је вечан, савршен и непроменљив. Стога, Августин закључује да је Бог створио свет ex nihilo и то својом вољом и из љубави. Створена материја је наставила да се развија под будним оком Творца. Један део ње Бог је одмах установио у његовом коначном облику, а други део је остао променљив. Врхунац тог стварања је човек коме је подарена нематеријална и бесмртна душа. Разлог тог чина објашњен је тиме да Бог као савршенство није желео да почива у ништавилу. Установљењем овога наметнуло се још једно питање:''Шта је Бог радио пре него што је створио свет?''. Августинов одговор на то је крајње једноставан- ништа. Бог је вечан и непроменљив и за њега не постоје одреднице ''пре'' и ''после''. Пре чина стварања време није постојало, а Бог је створивши свет створио и време. Постоје три фазе времена- прошло које више не постоји, будуће које још није постало и садашњост која постоји, али је неће увек бити. Бог живи у вечности док човек живи у времену.
Августин је питање вере, а самим тими питање спаса пренео на појам воље која је по њему дата од Бога. Битно је разликовао појмове ''слобода'' и ''слободна воља''. Бог као савршен једини поседује слободу, а човеку је дата слободна воља којом он самостално руководи. Августин ту заступа волунтаристичко гледиште- воља је суштина човека и стоји изнад његовог интелекта. Све што човек ради произилази из његове воље. На човеку је да бира између разноразних могућности примене исте па је самим тим врло често злоупотребљава.
Схватање историје које Августин приказује у свом делу ''О држави Божјој'' имало је пресудан утицај на филозофију историје и политичку поделу државне власти у средњем веку. Ово дело је настало између 413. и 426. Године и састоји се од 22 књиге. Као почетак историје Августин узима пад Адама и Еве, а као њен крај долазак Христов и Страшни суд. Целокупну историју је поделио на шест раздобља и то следећим редоследом:од Адама до потопа, од потопа до Аврама, од Аврама до Давида, од Давида до вавилонског ропства, од вавилонског ропства до рођења Христовог и садашњица која чека свој завршетак. Разликује заједницу изабраних, односно, оне који живе по хришћанском учењу, и заједницу проклетих тј. Оне који су упућени само на земаљске, материјалне ствари. У пренесеном значењу то су две државе, од којих су припадници једне предодређени за спас, а други, пак, за казну. Коначним одвајањем и тријумфом небеске државе биће постигнут и циљ историје.

Тијана Рупчић


Марко Тулије Цицерон

Генерална — Аутор istoricar @ 03:58

 Марко Тулије Цицерон


''Историја је сведок времена, сватлост истине, живот успомена, учитељица живота, весник давнине''

 Један од највећих римских државника, Марко Тулије Цицерон, рођен је 106. године пре н.е у месту Арпинум, области Волска. Плутарх нас извештава да се приликом његовог рођења дојиљи јавила утвара која јој је рекла да гаји велико добро за римски народ, што се касније и показало тачним. У време када је рођен власт над породицом (pater potestas) још увек је била у рукама његовог деде, којег је Цицерон касније описивао као врло одлучног човека који се борио против било ког страног утицаја, пре свега грчког, у својој кући и начину живота уопште. Но, то није била одлика и Цицероновог оца који се показао савсвим супротан и дозволио да његов начин живота креира последња мода у Риму. У жељи да својим синовима обезбеди што боље образовање, он се заједно са, Квинтом и Марком, преселио у Рим. Тако се Цицерон нашао у Риму где су за његово образовање били најзаслужнији Марко Крас и Муције Сцевола. Такође, као младић имао је прилике да слуша и чувене беседнике Марка Антонија и Аполонија Молона приликом његовог гостовања у Риму. Након завршеног школовања започиње адвокастску каријеру и то веома успешно одбраном Росција. Ипак, овом успешном парницом се замерио и најмоћнијем човеку тог времена Луцију Корнелију Сули. Плашећи се Сулине одмазде, Цицерон се под изговором да му је здравље угрожено повукао из адвокатског живота и напустио Рим. Испрва је боравио у Атини где је слушао предавања Антиоха из Аскалона, али већ убрзо се обрео на Роду где је поново слушао Аполонија Молона и усавршавао своју беседничку вештину. У Рим се вратио тек 77. године пре н.е и испрва живео сасвим повучено бавећи се адвокатуром.
Своју политичку каријеру започео је релативно касно, али је прошао цео cursus honorum у складу са прописаним размаком вршења магистратура, што је касније врло често истицао. Почео је као квестор 75. године пре н.е на Сицилији, где се прославио поштењем и правичношћу, када је покренуо парницу против Вера, претора на Сицилији, због злоупотребе свог положаја. За едила је изабран 69, претора 66. године пре нове ере. Најзначајнији говор из његових преторских дана је ''О заповедништву Гнеја Помпеја'' који му је омогућио симпатије и подршку оптимата за предстојећу конзулску кандидатуру. Управо тада је и срео једног од својих најогорченијих непријатеља, Луција Сергија Катилину. Катилина је по сваку цену желео конзулско звање и није презао ни од чега да то и оствари. У време када је Цицерон био претор, Катилина је први пут предложио своју кандидатуру за конзула, али није изабран. Тада је организовао заверу у којој је требало да се убију изабрани конзули, али је она на време откривена, а Катилина прошао без већих последица захваљујући утицајним везама које је имао. Овог пута Катилина је био одлучан да добије звање конзула и на све начине покушавао да оскрнави Цицеронов углед и шансе за избор конзула. Ишао је дотле да је Цицерона једном приликом назвао '''инквилином'' (онај који станује по туђим кућама) истичући Цицероново витешко порекло. Катилина је био мање – више типичан продукт времена у ком је одрастао. Његова младост пада у године крвавог рата између Гаја Марија и Корнелија Суле, када се чинило да се висока звања могу добити на илегалан начин. Ту је и исфрустрираност изазвана неограниченом очинском влашћу, која је поред Катилине, мучила многе младиће његовог времена. Гај Салустије Крисп у свом делу ''О Катилининој завери'' даје подробан опис његова карактера и стања свести младих тог доба. Упркос многим Катилининим напорима да оспори Цицеронов избор за конзула десило се управо супротно и Цицерон је 63. године пре н.е изабран за конзула.
Ипак, Катилина се није дао обесхрабрити и опет је сковао заверу. Овог пута био је много организиванији, па је Цицерон, иако је био свестан чињенице да је завера у току, био свезаних руку да делује у недостатку доказа. Међутим, Фортуна се осмехнула Цицерону и захваљујући брбљивости Катилининих сарадника успео је да дође до писама која су јасно указивала на Катилинину кривицу. Сазвао је вандредну седницу на којој је инсистирао да се Катилинини сарадници погубе што је на крају и изгласано, упсркос противљењу Гаја Јулија Цезара. Цицерон тада користи право које му је поверио Сенат тзв. Senatus consultum ultimum којим су конзулима поверена неограничена овлашћења и погубио све Катилинине сараднике, а касније је и сам Катилина, настрадао у боју. 
Ускоро ће се Цицеонов живот поново искомпликовати јер у ово време почиње да јача моћ Гаја Јулија Цезара. У својој тежњи да контролише читав политички живот Рима долази на идеју склапња тајног уговора, па је и самом Цицерону предложио да се придружи што је овај одбио. Тријумвират је ипак склопљен и Цицерон је решио да се повуче из јавног живота. Међутим, Цезар свестан опасности Цицероновог боравка у Риму, успео је да издејствује закон о Цицероновом прогонству преко тадашњег народног трибуна Клодија, и он је 58. године пре н.е отишао у Драч. У прогонству је провео годину дана и већ 57. године пре н.е, на Помпејеву иницијативу дозвољено му је да се врати назад у Рим. Биле су то мутне године које су римску државу довеле на сам руб анархије. Град Рим се претворио у место разрачунавања супарничких банди батинаша Клодија и Милона. Милон, као Помпејев представник у огорченој борби за власт, је приликом једног окршаја са Клодијевом бандом, успео да убије самог Клодија. Након тога, немири су се још више разбиктали и томе се морало коначно стати на пут. Помпеј добија изванредна овлашћења, и доноси многе законе, а међу њима и тај да се свеко ко се огрешио на нарушавање реда и мира мора извести на суд. Тако је и Милон завршио на суду и, без обзира што га је бранио Цицерон лично, био осуђен на прогонство. Сколпљени тријумвират је пролазио кроз кризу, а Цезар свестан тога, сазива тријумвире на састанак у Луку 56. године пре н.е на коме су успели да изгладе неспоразуме. Том приликом Цицерону је стављено до знања да треба да се повуче. Цицерон то и ради и у том периоду од 55. до 52. године пре н.е ствара своја дела ''О беседнику'', ''О држави'' и ''О законима''. Године 51. пре н.е одлази у провинцију Киликију као проконзул и тамо проводи годину дана. Међутим ствари су се убрзо искомпликовале, избијањем грађанског рата између Цезара и Помпеја. Цицерон је прво био у недоумици на чију страну да пређе и коначно доноси одлуку и одлази у Помпејев табор у Драчу. Ипак Помпеј је претрпео пораз код Фарсале и Цицерон је отишао у Брундизиј који се налазио на Цезаревој територији. Цезаров повратак морао је да чека годину дана јер је ова наставио да води ратове по Африци и Азији. По повратку Цезар га је помиловао и од тада Цицерон ретко када делује у политичком животу, осим пар беседа које је држао пред самим Цезаром. Опет ће се ствари искомпликовати Цезаровим убиством. Тада се заподела борба за власт између Октавијана и Марка Антонија. Цицерон је држао ватрене говоре против Марка Антонија које је сам назвао ''Филипике''. Ипак, Октавијан и Марко Антоније склапају тзв. Други тријумвират. Овог пута Цизерон се нашао у озбиљној ситуацији и у журби да напусти Италију био је ухваћен и убијен, а његова глава одсечена и послата у Рим по налогу Марка Антонија.
Цицеронов опус стваралаштва је заиста велики. Осим политичких траката писао је и многе филозофске есеје попут ''О старости'', ''О пријатељству'', ''О утеси''. Његова филозофска дела можемо окарактерисати као електичка јер није био опредељен за искључиво једну школу. Од његових филозофских дела познате су ''Парадокси стоичара'', ''Расправе у Тускулу'', ''О крајностима добра и зла'', ''О природи богова'', ''Академици'' као и изгубљени ''Хортензије''. За њим је остала такође и веома опсежна коресподенција, можда највећа у античком свету. Многи историчари књижевности сматрају да је Цицероновим стваралаштвом отпочео и златни век римске књижевности, и заиста римска књижевност много тога дугује Цицерону.


Тијана Рупчић

 


Схватања старих Грка о постанку света

Генерална — Аутор istoricar @ 03:51
О постанку живота и универзума код античких народа па тако и код старих Грка, није било нити је могло бити јединственог мишљења, као што га уосталом нема ни данас. Наравно, тумачења су тада била заснована више на машти него на неким иоле рационалним постулатима. У самој Хелади је постојао велики број митова о постанку света, од којих неки баштине тумачења од претходних и на њих упадљиво личе. Настали у различитим епохама, неки и пре доласка Хелена на Балкан, ови митови се међусобно прожимају и допуњују, али истовремено показују промене друштвених односа унутар етничких структура у којима су настали. Док најстарији митови нпр. Пелашки сведоче о томе да су настали у периоду доминације женског пола над мушким, познији су упадљиво патријахални. Овде се нећу упуштати у подробна тумачења ових митова (јер за то нисам подробан), већ чу покушати да их на сажет начин репродукујем и укратко објасним.
Пелашки мит о стварању света је најстарији и ван свак сумње настао у прехеленским временима. Овај мит је реконструисан на основу оскудних фрагмената сачуваних код Аполонија са Родоса, Хомера, Хесиода итд. Стварање света приписује се Еурноми, богињи свих ствари. Она се уздиже из хаоса и не нашавши ништа на чему би могла стајати, одвоји воду од неба играјући на таласима. Узевши у руке северни ветар она га протрља и тако настаде Офион, гигантска змија. Узбуђен Еурономним плесом Офион се обави око њеног нагог тела и оплоди је помоћу ветра Бореја. Лежећи на таласима извесно време Еуринома снесе огромно јаје. Офион се обавије око јајета како би га загрејао и после неког времена јајета се излегоше Сунце, Месец, звезде, планете и земља са свијим рекама, планинама, биљкама и животињама. Еуринома и Офион се настањују на Олимп, али међу њима убрзо долази до разлаза јер је Офион заслуге за стварање света приписао себи. За казну Еуринома га је прогнала у пећину дубоко под земљом. У ово време је из аркадске земље изникао Пелазг, први човек на свету и праотац свих Пелазга. Познато је да су Хелени прастановнике Грчке називали Пелазгима. Херодот их помиње на више места у свом делу (нпр.VI,137). На велику старос овог мита указује његов матријахални карактер. Стварање се приписује женском божанству, а мушки елемент није поменут ни у причи о оплођењу Еуриноме.
Хомерски и орфички митови о стварању света знатно су млађи од претходног и од њега преузимају многе елементе. Према хомерском миту сви богови, људи и сва жива бића изникли су из врела Океана који опасује свет, а Тетија је била мајка све његове деце. Алузија на Океана и Тетију као прапретке света налази се у четрнаестом певању ''Илијаде''. У дијалогу између Хере и Зевса, Хера каже:
''Иди хранодваци земљи да видиш области крајње
И Океана, нама полетак, и Тетију мајку
Штоно су мене држајућ' у дому одгајили добро''
Орфички мит говори о томе како се богињи Ноћи удварао Ветар, па је она снела сребрно јаје из кога је изашао златокрили Ерап (или Фан), творац земље, неба, Сунца и Месеца. Богиња је владала светом док јој власт није преузео Уран.
Сличност ова два мита са претходним је упадљива. Поново имамо богињу коју је оплодио ветар и поново имамо свет који се излегао из јајета, једино што се овог пута јавља нови елемент, Ерат као посредник. Иако и ови митови носе слике матријахата, прича о Урану и његовом преузимању власти сведочи о продору патријахлних елемената.
Олимпијски мит о стварању света у много чему се разликује од претходних, пре свега због прилично патријахалног карактера. Међутим, сличности ипак постоје. Суштина је у следећем: у почетку се Мајка Земља уздиже из Хаоса и рађа Урана. Уран проспе плодну кишу по пукотинама земље и она роди траву, дрвеће и животиње. Услед кише почињу да се стварају реке које су испуниле шупљине водом и тако су настала мора и језера. Након тога Мајка Земља роди три сторука џина Бријареја, Гига и Ката, а убрзо потом и три киклопа којима су касније приписана имена Бронт(гром), Стероп(муња) и Аргеј(сјај). Ови киклопи су били оговорни за градњу џиновских(''киклопских'') зидова. Према другој верзији овог мита коју преноси Аполоније са Родоса пре сторуких џинова родио се див Гармант који је први принео жртву Мајци Земљи.
Уран овде очигледно заузима положај праоца свих ствари, а ''уступак'' патријахату постоји утолико што је и он син Мајке Земље. Чини се да је овај мит извршио највише утицаја на потоњу традицију. Одисеј среће киклопе у току свог лутања, а Херодот помиње народ Гараианте који настањују Либију и ''беже ос страних људи и живе сасвим сами, те немају никаквог оружја и не знају да се бране''(IV, 174).
Ово су били најупечатљивији и (надам се) најзанимљивији хеленски и прохеленски митови о постанку света. О пет људских векова, свргавању Урана, Хроноса, Прометеју и другим легендама можда ће бити речи неки други пут.

Звонко Николић



Powered by blog.rs