Марко Тулије Цицерон
Марко Тулије Цицерон
''Историја је сведок времена, сватлост истине, живот успомена, учитељица живота, весник давнине''
Један од највећих римских државника, Марко Тулије Цицерон, рођен је 106. године пре н.е у месту Арпинум, области Волска. Плутарх нас извештава да се приликом његовог рођења дојиљи јавила утвара која јој је рекла да гаји велико добро за римски народ, што се касније и показало тачним. У време када је рођен власт над породицом (pater potestas) још увек је била у рукама његовог деде, којег је Цицерон касније описивао као врло одлучног човека који се борио против било ког страног утицаја, пре свега грчког, у својој кући и начину живота уопште. Но, то није била одлика и Цицероновог оца који се показао савсвим супротан и дозволио да његов начин живота креира последња мода у Риму. У жељи да својим синовима обезбеди што боље образовање, он се заједно са, Квинтом и Марком, преселио у Рим. Тако се Цицерон нашао у Риму где су за његово образовање били најзаслужнији Марко Крас и Муције Сцевола. Такође, као младић имао је прилике да слуша и чувене беседнике Марка Антонија и Аполонија Молона приликом његовог гостовања у Риму. Након завршеног школовања започиње адвокастску каријеру и то веома успешно одбраном Росција. Ипак, овом успешном парницом се замерио и најмоћнијем човеку тог времена Луцију Корнелију Сули. Плашећи се Сулине одмазде, Цицерон се под изговором да му је здравље угрожено повукао из адвокатског живота и напустио Рим. Испрва је боравио у Атини где је слушао предавања Антиоха из Аскалона, али већ убрзо се обрео на Роду где је поново слушао Аполонија Молона и усавршавао своју беседничку вештину. У Рим се вратио тек 77. године пре н.е и испрва живео сасвим повучено бавећи се адвокатуром.
Своју политичку каријеру започео је релативно касно, али је прошао цео cursus honorum у складу са прописаним размаком вршења магистратура, што је касније врло често истицао. Почео је као квестор 75. године пре н.е на Сицилији, где се прославио поштењем и правичношћу, када је покренуо парницу против Вера, претора на Сицилији, због злоупотребе свог положаја. За едила је изабран 69, претора 66. године пре нове ере. Најзначајнији говор из његових преторских дана је ''О заповедништву Гнеја Помпеја'' који му је омогућио симпатије и подршку оптимата за предстојећу конзулску кандидатуру. Управо тада је и срео једног од својих најогорченијих непријатеља, Луција Сергија Катилину. Катилина је по сваку цену желео конзулско звање и није презао ни од чега да то и оствари. У време када је Цицерон био претор, Катилина је први пут предложио своју кандидатуру за конзула, али није изабран. Тада је организовао заверу у којој је требало да се убију изабрани конзули, али је она на време откривена, а Катилина прошао без већих последица захваљујући утицајним везама које је имао. Овог пута Катилина је био одлучан да добије звање конзула и на све начине покушавао да оскрнави Цицеронов углед и шансе за избор конзула. Ишао је дотле да је Цицерона једном приликом назвао '''инквилином'' (онај који станује по туђим кућама) истичући Цицероново витешко порекло. Катилина је био мање – више типичан продукт времена у ком је одрастао. Његова младост пада у године крвавог рата између Гаја Марија и Корнелија Суле, када се чинило да се висока звања могу добити на илегалан начин. Ту је и исфрустрираност изазвана неограниченом очинском влашћу, која је поред Катилине, мучила многе младиће његовог времена. Гај Салустије Крисп у свом делу ''О Катилининој завери'' даје подробан опис његова карактера и стања свести младих тог доба. Упркос многим Катилининим напорима да оспори Цицеронов избор за конзула десило се управо супротно и Цицерон је 63. године пре н.е изабран за конзула.
Ипак, Катилина се није дао обесхрабрити и опет је сковао заверу. Овог пута био је много организиванији, па је Цицерон, иако је био свестан чињенице да је завера у току, био свезаних руку да делује у недостатку доказа. Међутим, Фортуна се осмехнула Цицерону и захваљујући брбљивости Катилининих сарадника успео је да дође до писама која су јасно указивала на Катилинину кривицу. Сазвао је вандредну седницу на којој је инсистирао да се Катилинини сарадници погубе што је на крају и изгласано, упсркос противљењу Гаја Јулија Цезара. Цицерон тада користи право које му је поверио Сенат тзв. Senatus consultum ultimum којим су конзулима поверена неограничена овлашћења и погубио све Катилинине сараднике, а касније је и сам Катилина, настрадао у боју.
Ускоро ће се Цицеонов живот поново искомпликовати јер у ово време почиње да јача моћ Гаја Јулија Цезара. У својој тежњи да контролише читав политички живот Рима долази на идеју склапња тајног уговора, па је и самом Цицерону предложио да се придружи што је овај одбио. Тријумвират је ипак склопљен и Цицерон је решио да се повуче из јавног живота. Међутим, Цезар свестан опасности Цицероновог боравка у Риму, успео је да издејствује закон о Цицероновом прогонству преко тадашњег народног трибуна Клодија, и он је 58. године пре н.е отишао у Драч. У прогонству је провео годину дана и већ 57. године пре н.е, на Помпејеву иницијативу дозвољено му је да се врати назад у Рим. Биле су то мутне године које су римску државу довеле на сам руб анархије. Град Рим се претворио у место разрачунавања супарничких банди батинаша Клодија и Милона. Милон, као Помпејев представник у огорченој борби за власт, је приликом једног окршаја са Клодијевом бандом, успео да убије самог Клодија. Након тога, немири су се још више разбиктали и томе се морало коначно стати на пут. Помпеј добија изванредна овлашћења, и доноси многе законе, а међу њима и тај да се свеко ко се огрешио на нарушавање реда и мира мора извести на суд. Тако је и Милон завршио на суду и, без обзира што га је бранио Цицерон лично, био осуђен на прогонство. Сколпљени тријумвират је пролазио кроз кризу, а Цезар свестан тога, сазива тријумвире на састанак у Луку 56. године пре н.е на коме су успели да изгладе неспоразуме. Том приликом Цицерону је стављено до знања да треба да се повуче. Цицерон то и ради и у том периоду од 55. до 52. године пре н.е ствара своја дела ''О беседнику'', ''О држави'' и ''О законима''. Године 51. пре н.е одлази у провинцију Киликију као проконзул и тамо проводи годину дана. Међутим ствари су се убрзо искомпликовале, избијањем грађанског рата између Цезара и Помпеја. Цицерон је прво био у недоумици на чију страну да пређе и коначно доноси одлуку и одлази у Помпејев табор у Драчу. Ипак Помпеј је претрпео пораз код Фарсале и Цицерон је отишао у Брундизиј који се налазио на Цезаревој територији. Цезаров повратак морао је да чека годину дана јер је ова наставио да води ратове по Африци и Азији. По повратку Цезар га је помиловао и од тада Цицерон ретко када делује у политичком животу, осим пар беседа које је држао пред самим Цезаром. Опет ће се ствари искомпликовати Цезаровим убиством. Тада се заподела борба за власт између Октавијана и Марка Антонија. Цицерон је држао ватрене говоре против Марка Антонија које је сам назвао ''Филипике''. Ипак, Октавијан и Марко Антоније склапају тзв. Други тријумвират. Овог пута Цизерон се нашао у озбиљној ситуацији и у журби да напусти Италију био је ухваћен и убијен, а његова глава одсечена и послата у Рим по налогу Марка Антонија.
Цицеронов опус стваралаштва је заиста велики. Осим политичких траката писао је и многе филозофске есеје попут ''О старости'', ''О пријатељству'', ''О утеси''. Његова филозофска дела можемо окарактерисати као електичка јер није био опредељен за искључиво једну школу. Од његових филозофских дела познате су ''Парадокси стоичара'', ''Расправе у Тускулу'', ''О крајностима добра и зла'', ''О природи богова'', ''Академици'' као и изгубљени ''Хортензије''. За њим је остала такође и веома опсежна коресподенција, можда највећа у античком свету. Многи историчари књижевности сматрају да је Цицероновим стваралаштвом отпочео и златни век римске књижевности, и заиста римска књижевност много тога дугује Цицерону.
Тијана Рупчић