Glas studenata istorije

Протестантска реформација је имала своје коријене у великим економским, културним и вјерским превирањима у периоду касног средњег вијека. Строго хијерархизовани свијет средњег вијека доведен је у питање. Неоспорна економска и црквена хијерерхија која је представљала оквир живота и дјеловања средњовијековног човјека, одражавајући чак само устројство космоса, у касном средњем вијеку слаби. Све више се истиче економска предузимљивост појединца и конкурентски однос према другима. Нова снага човјека као субјекта одражава се и у свим областиима духа: умјетности, философији и теологији. Ренесанса развија космополитски дух и рађа се нова хуманистичка ученост. Природа је постала простор обновљеног практичног и теоријског проучавања и овладавања а људски живот више није схватан само као припрема за живот у Царству Небеском већ му се самом по себи давао већи значај. Међутим, развијала се и класна диференцијација јер су трговачке компаније угрожавале ситне предузетнике усљед развоја националне и интернационалне трговине у XIV и XV вијеку. Градска средња класа, градска сиротиња и сељаштво су били угрожени и препуштени сами себи. Лутеранство и калвинизам представљају специфичан систематски и рационалан одговор управо ових слојева на промјене које су настале. Учени хуманисти су, на другој страни, трагали за новом религиозношћу која би била ослобођена народног сујевјерја али и појединих непотребних црквених учења. Широм Европе су се јавили покрети који су настојали да прочисте хришћанску догму и учине човјеку пут ка Христу лакшим. Заједничко за све ове покрете био је својеврсни евангелизам тј. инсистирање на самом тексту и изворној, елементарној поруци Јеванђеља. Дошло је и до извјесног отклона у односу на схоластику. У том смислу је карактеристична мисао хуманисте Еразма: „Човјек би прије нашао излаз из лавиринта него из интелектуалних збрка тих номиналиста, томиста, албертиста, окамиста, скотиста“. Истовремено, корумпираност клира, симонија и морална распуштеност унутар цркве створили су утисак да она није достојна своје свете службе. Личности попут Александа VI Борџије, Јулија II и Лава X су својим животом и поступцима још више компромитовале и онако компромитовану папску столицу. Лутер је први пут посјетио Рим 1510. да би много касније присјетивши се тога записао: „Не бих пропустио да видим Рим ни да ми дају сто хиљада флорина јер бих иначе можда прекоријевао себе да сам био неправедан према папи“. 
 И унутар саме цркве већ много раније се јавио интерес за реформом. То показују концили у Констанци (1414-1418) и у Базелу (1431-1439). Посљедњи покушај реформе који је показао недостатак унутрашње снаге и животности цркве био је Пети латерански сабор (1512-1517). То је најавило скоре револуционарне кораке који ће донијети видне резултате. Из свега овога се види да разлози за реформацију нису били чисто религијски и да је до ње довело само историјски кретање и унутрашња нужност. Важно је нагласити и да сами реформатори нису жељели разбијање хришћанског јединства него да су, вођени примјерима из црквеног предања и идеализованом сликом раног хришћанстава, жељели промјене унутар цркве. 

Лутеров живот и учење

 Мартин Лутер се родио 10. новембра 1483. године у Ајслебену у Саксонији од оца Ханса и мајке Маргарете. Потицао је из сиромашне рударске породице. Строг одгој у кући и у школи утицао је на стварање слике о Богу као стргог и срдитог Судије код младог Мартина који је све необично интензивно проживљавао. Као четрнаестогодишњак, након периода почетног образовања у Мансфелду, Мартин је кренуо у школу при катедрали у Магдебургу коју су држала Браћа заједничког живота. Након годину дана одлази у Ајзенах гдје је предавао истакнути лингвиста и пјесник Требор. Ајзенах ће временом постати Мартинов „вољени град“. 1501. Мартин одлази на Универзитет у Ерфурт гдје су студије слободних вјештина носиле обиљежје via moderna што значи да су биле под утицајем Окамовог номинализма. Поставши професор философије 1505. спрема се за студије права по очевој жељи које и уписује исте године. Међутим, 2. јуна 1505. код Штотернхајма, у близини Ерфурта, захватило га је велико невријеме. Поред њега на путу ударио је гром. Мартин је узвикнуо „Помози света Ано, постајем монах“. Упркос снажном очевом противљењу и чуђењу пријатеља 17. јуна 1505. Лутер је испунио свој брзоплето дат завјет светој Ани ступањем у ред августинаца у Ерфурту. Након годину дана искушеништва положио је монашке завјете а 3. априла 1507. рукоположен је за свештеника. Служећи прве мисе Лутер је осјећао страх и терет од Божијег величанства а при томе су на њега нарочито остављали утисак они литургијски текстови који су наглашавали да иницијатива за спасење човјека не припада самом човјеку већ једино Богу. У јесен 1508. Јохан фон Штаупиц, генерални викар њемачких августинаца шаље Лутера на Универзитет у Витенбергу гдје овај тумачи Аристотела. По повратку у Ерфурт тумачи збирку патристичких текстова Петра Ломбарђанина- основни уџбеник догматске теологије у средњем вијеку. 1512. Лутер постаје приор августинског манастира у Витенбергу и бива промовисан за доктора теологије чиме отпочиње професорску наставу на витенбершком Универзитету. 
 Биљешке уз текстове Петра Ломбарђанина и оне уз Августинове списе које је много читао у манастиру су први Лутерови теолошки закључци који су нам познати. Прве професорске године су усмјериле његову пажњу према темама које су чиниле садржај његове индивидуалне вјерске кризе у коју је запао у манастиру. У манастиру је доспијевао до крајњих граница очајања бивајући сигуран у своје гријехове а несигуран у своје спасење. Ово духовно мучење покушао је да ублажи читајући мистике који су га учили пасивности и квијетизму. То су били Дионисије Ареопагит, свети Бернар и Таулер. Од 1509. до 1511. проучавао је блаженог Августина. Читао је Confessiones (,,Исповјести“), De civitate Dei (,,О Божијој држави“), De vera religione (,,Истинска религија“), Doctrina christiana (,,Хришћанско учење“). Код хипонског епископа је пронашао метод тумачења Светог писма али и неке формулације које ће постати круцијалне у његовом теолошком промишљању као што су: ново рођење вјером, непостојаност природе, свемоћно дјеловање благодати, покајање. Иако је понекад читао Вергилија, Хорација или Хомера ипак античку књижевност и философију није сматрао припремом за Јеванђеље попут хуманста. „Више има мудрости у било ком стиху Псалама него у свим метафизикама Аристотела“, писао је. Претјерана субјективност при тумачењу Библије одвела га је чак дотле да је Откривење Јованово и Јаковљеву посланицу почео сматрати неканонским књигама. На његову егзегезу Библије нарочито су утицали Никола из Лире, Еразмо, Ројхлин, Лоренцо Вала и Пико де ла Мирандола. 
 По свједочењу његовог аутобиографског дјела Rückblick (,,Поглед уназад“) и Разговора за столом, дјела које је саставио његов пријатељ Аурифабер, кључни моменат за стварање новог учења о спасењу био је Лутеров мистични доживљај на торњу витенбершког манастира док је био замишљен над ријечима апостола Павла “правда Божија“ из Посланице Римљанима. Ове ријечи су традиционално тумачене као активна правда Суда и осуде (iustitia activa) али је Лутер овај израз почео да схвата као пасивну правду (iustitia passiva) по којој Бог прихвата грешника чинећи га праведним. Он грешност људске природе није схватао у смислу учесталости појединачног гријеха (peccatum actuale) већ у смислу постојања коријенитог гријеха (peccatum radicale) тј. људску природу је сматарао непоправљиво злом (Августинов утицај). Ријечи пророка Авакума: „Гле, ко се поноси његова душа није права у њему а праведник ће од вјере своје жив бити“ (Авакум 2,4) поновњене од апостола Павла у Посланици Римљанима биле су по Лутеру срж библијске поруке. Човјек који је у исто вријеме и праведник и грешник (simul pеccator et iustus) постаје оправдан вјером (iustus ex fide). Вјерник је тако, по Лутеру, излијечен у нади (in spe) а у стварности (in re) је грешник. 

Проблем индулгенција и сукоб са Римом

Продавање индулгенција (опроштајница гријехова) било је присутно у западној цркви вијековима. Теорија о опроштајницама почивала је на схватању да црква посједује безгранично благо (thesaurus ecclesiae) које потиче од заслуга Христа, Дјеве Марије и светих и да се оно може користити као компензација за гријехове живих хришћана као и за гријехове преминулих хришћана који се налазе у Чистилишту (Рurgatorium). По једнима, индулгенције су ослобађале кривице само у случају свјетовних грешака (pena) а по другима оне су ослобађале и од гријеха (culpa). У међувремену су папе наглашавале да индулегенције ослобађају a culpa et pena. Прост народ је индулгенцијама придавао значење потпуног опроста. Продаја индулгенција је била ефикасан начин прикупљања новца. Тако је на примјер папа Јулије II 1507. године издао индулгенцију ради прикупљања новца за обнову цркве светог Петра у Риму.
Оно што је навело Лутера да прикуца деведесет пет Теза на врата цркве замка у Витенбергу 31. октобра 1517, на дан Свих светих била је кампања продаје индулгенција у бискупији Магдебург и у земљама изборног кнеза Јоахима од Бранденбурга од стране доминиканца, подкомесара за продају индулгенција, Ханса Диза Тецла. У Тезама Лутер не умањује значај цркве као ни улогу папе али оштро критикује учење о индулгенцијама. Убрзо су му се супротставили Тецл и теолог Јохан Мајер Ек. Нашавши се пред опасношћу римског суда Лутер пише Resolutiones disputationum de indulgеntiarum virtute које уз једно писмо доспиjевају до папе Лава X . Лутер је задобијао мноштво присталица. Међу њима су били Карлштат, Меланхтон и мноштво симпатизера из Хајделберга. Било је и оних који су у њему видjели протагoнисту њемачких националних интереса уперених против хегемоније папског Рима. 1518. Лутер је позван из Рима преко бискупа Кајетана и Фридриха Мудрог. Лутер је тада развио учење о погрјешивости сабора и папе као и учење о ексклузивној непогрјешивости Светог писма. Прилика да се многе ствари разријеше био је лајпцишки диспут који је Лутер водио против Јохана Ека. „До сада сам се само шалио, сада ћемо прећи на озбиљне ствари, против понтифекса и римске надмености“, писао је. Убрзо се упознаје и са Хусовим дјелима тако да 1520. пријатељу Спалатину пише: „сви смо хусити а да нисмо ни знали. Свети Павле и свети Августин су и сами савршени хусити“.
Була Exurge Domine о изопштењу Лутера објављена је 15. јуна 1520. године.10. децембра 1520. Лутер је спалио један примјерак папске буле заједно са још неким списима и наставио је да саставља полемичке трактате. У дјелу Римско папство развија идеју о цркви као невидљивој духовној заједници у једној вјери и о религији као превасходно индивидуалном, унутрашњем искуству. У дјелу Позив хришћанском племству њемачког народа наглашава да сви прерогативи које је црква присвојила кад су у питању ствари вјере треба да буду власништво свих хришћана без разлике на лаике и свештенике. Истиче се и начело индивидуалног приступа Светом писму без црквеног посредовања. У врло важном спису Вавилонско ропство Цркве Лутер износи учење о светим тајнама. Улога свештеника је по њему споредна јер је он само Божије средство, крштење је материјализација уласка у савез благодати. Наглашавао је да латинска миса мора бити поједностављена и преведена на народне језике. Литургију је Лутер доживљавао искључиво као спомен Христове голготске жртве учињене једном за искупљење свијета. Иако је Лутер задржао само три свете тајне: крштење, причешће и исповијест он их је у многоме модификовао. Изузетно је значајна полемика између Лутера и Еразма када је у питању поимање људске воље. Лутер је заступао детерминистичко схватање а апостола Павла је називао „противником слободне воље“. Са друге стране Еразмо је, у хуманистичком духу, заступао оптимистичко становиште када је у питаљу људска воља и вјеровао је у човјека као дјелатног субјекта. 
Јануара 1521. млади цар Карло V отворио је сабор у Вормсу на који је и Лутер био позван након што му је уручено гарантно писмо. Иако гарантно писмо није спасило Јана Хуса, Лутер је ушао у Вормс 16. априла 1521. Другог дана сабора изјавио је да се не одриче ни једног од својих учења. „Моја савјест је заробљеница ријечи Божије“, рекао је. Након сабора, пошто је стављен ван закона, под покровитељством кнеза- изборника Фридриха од Саксоније исценирана је отмица Мартина Лутера на путу из Вормса. Лутер се склонио на сигурно мјесто, у замак у Вартбург гдје је живио под псеудонимом као властелин Георг. За нешто више од годину дана проведених у Вартбургу превео је Нови завјет који је ревидирао његов колега и пријатељ Меланхтон. Писао је памфлет о томе како исповијест није обавезна. Под насловом Postile писао је проповједи о Посланицама и Јеванђељима. У том дјелу је доказивао да су монашки завјети бесмислени с обзиром да човјек ничим не може заслужити спасење. Сељачки рат који је избио 1524. и трајао годину дана имао је значајан утицај на Лутера и његов покрет. У то вријеме настао је и његов проблематични спис Против убилачких и пљачкашких хорди сељака. Овакав крут полемички тон није увијек доносио симпатије Лутеру.
Послије 1524. Лутер је само силом могао бити поражен. На скупштини у Шпајеру 1529. мањи број кнежева склоних реформацији уложио је Протест због поступака њемачког цара и католичких кнежева. Израз протестант води поријекло од овог Протеста. 1531. протестантски кнежеви и градови повезали су се у политички савез, Шмалкалдску лигу. Није увијек било јасно да ли Лига брани протестанте од католика или права кнежева од самовоље цара. 
Сам Лутер није умро као августински монах. За вријеме сељачких ратова оженио се бившом часном сестром, Катерином фон Бора и живио са њом у напуштеном августинском манастиру. Умро је послије дуге болести 1546. године.

Основе лутеранства

Реформисана теологија учинила је да су се људи почели образовати и проучавати Библију. Свештеници су постали учитељи и проповједници, миса је поједностављена и учињена разумљивом а „новија учења“ којих нема у Библији су напуштена . Основна учења лутеранства Меланхтон је изложио у Исповједању вјере које је поднио Аугзбушкој скупштини 1530. године. Аугзбуршко Исповједање је било пропраћено Апологијом. Као тијела карактеристична за црквену управу у лутеранству образују се конзисторијуми. Сваки конзисторијум се састојао од теолога и правника а образовао га је владар. Уопште, много већа власт у црквеним питањима била је додијељена свјетовним владарима. Лутер је нека епископска права приписивао кнезу- изборнику. Али то је била искључиво правна и административна улога без могућности надзора над доктрином цркве. Власт кнежева над имовином свештеничког сталежа била је добар корак ка регулисању система власти у држави. 1529. Лутер је написао Велики и Мали катихизис, један за свештеиике а други за лаике и дјецу. Писао је и црквене пјесме које су заједно са њемачким преводом Библије, завршеним 1534, ушле у лутеранску црквену и породичну побожност. 
Лутеров покрет ће се убрзо након овога проширити на Француску, Шпанију, Чешку, Италију, Мађарску, Енглеску, Шкотску и Скандинавију. Лутеров карактер, лична религијска драма и одлучно служење истини оставили су трајни печат на реформисаној, лутеранској, заједници и побожности. Покрет је убрзо почео да се грана и да поприма најразличитије облике и особености. Лајбницова мисао: „Господе, нама се допада да припадамо црквама које се мијењају“, можда најбоље свједочи о природи духовног струјања садржаног у протестантизму. 

  Никола Ожеговић